Stigma i tabu
Stigmatizacija, posebno u pogledu mentalnih poremećaja i samoubistva, dovodi do toga da mnogi ljudi koji razmišljaju da sebi oduzmu život ili koji su pokušali samoubistvo ne traže pomoć, stoga i ne dobiju potrebnu podršku i pomoć. Prevenciji samoubistava nije posvećena dovoljna pažnja zbog nedostatka svesti o samoubistvu kao ozbiljnom javnozdravstvenom problemu. Takođe, suicid predstavlja tabu temu u mnogim društvima, i zbog toga se o tom pitanju otvoreno ne razgovara. Do danas, samo mali broj zemalja je stavio prevenciju samoubistava u zdravstvene prioritete, a samo 38 zemalja navodi da kod njih postoji nacionalna strategija za prevenciju samoubistava.
Da bi zemlje postigle napredak u prevenciji samoubistava, moraju povećati razumevanje javnosti po pitanju ovog problema i razbiti tabue.
Kvalitet podataka
Postoji značajan nedostatak kvalitetnih podataka o samoubistvima i pokušajima samoubistva širom sveta. Samo 80 država poseduje precizne podatke svojih građana o ovom problemu, koji se mogu direktno koristiti za procenu stope samoubistava. Problem lošeg kvaliteta podataka o mortalitetu nije ograničen samo na suicid. Međutim, imajući u vidu morbidnu prirodu problema samoubistava, kao i nezakonitu prirodu suicidalnog ponašanja u nekim zemljama, samoubistva nisu u potpunosti registrovana i navode se drugi uzroci smrti, za razliku od većine drugih izazivača smrtnog ishoda. Efikasna primena strategija prevencije samoubistava zahteva poboljšani nadzor i praćenje samoubistava i pokušaja samoubistva. Razlike u trendovima samoubistava među zemljama, kao i u varijabilnosti pokazatelja, karakteristikama i načinima samoubistava, naglašavaju potrebu da se poveća obuhvat, kvalitet i blagovremenost podataka o samoubistvima u svakoj zemlji. Ovo se posebno postiže registrovanjem samoubistava kao akt građanskog statusa, zavođenjem pokušaja samoubistva u bolničkim kartonima i sprovođenjem nacionalno reprezentativnih anketa kako bi se prikupile informacije o pokušajima samoubistva od građana