Када говоримо о младима у Параћину, често се поставља питање зашто се не укључују више, зашто не покрећу иницијативе, зашто их „нема“. Али пре него што поставимо та питања, морамо једно друго — много једноставније и много важније:
Шта им уопште недостаје?
Јер ако немаш где да седнеш — нећеш остати.
Ако немаш коме да кажеш — нећеш говорити.
Ако немаш с ким да почнеш — нећеш ни кренути.
Многи млади у Параћину живе између школе, куће и кафића. У граду нема биоскопа. Нема јавног простора у ком могу да проведу време а да не морају да троше новац. Нема омладинског клуба. Нема континуираног програма за њих.
Оно што недостаје није само простор, већ и осећај да те неко очекује.
Да имаш где да дођеш, шта да научиш, где да предложиш нешто.
Недостаје:
- једна учионица у којој се млади могу окупити и учити нешто што нема у програму;
- један зид на ком могу изложити фотографију, илустрацију, реч;
- једна платформа за све њихове идеје, питања, потребе;
- један одрасли који их неће погледати са „немој сад ти“.
Недостаје и простор и подршка. Али оно што највише недостаје — јесте поверење.
Поверење да ако нешто кажеш — неће се завршити на томе.
Да ако нешто предложиш — нећеш бити „симпатичан/на“, него озбиљно схваћен/а.
Да твоја реч има тежину, а твоја идеја вреди макар размислити о њој.
Овај текст није списак захтева. Ово је подсетник да град који жели да задржи младе — мора прво да их чује. А онда да их прати.
Јер кад млади оду — не одлазе само људи. Одлази будућност.
Ако стварно верујемо да свет остаје на младима, онда је време да се запитамо:
Шта ми младима остављамо?
Пројекат: „Остаје ли свет (Параћин) на младима!?” спроводи: Уг Наша подршка
финансира: Министарство туризма и омладине Републике Србије
„Ставови изражени у овим публикацијама искључива су одговорност аутора и његових сарадника и не представљају званичан став Министарства туризма и омладине.”