Када чујеш реч активизам, шта прво помислиш?
Неко са мегафоном? Протест? Велике речи и још веће борбе?
Ако јесте — ниси једини/а. Многима активизам звучи као нешто „озбиљно“, „резервисано“ за неке друге људе: одрасле, храбрије, гласније, политички активне.
Али истина је да активизам почиње много раније. И изгледа много једноставније.
Активизам почиње када не окренеш главу.
Када поставиш питање на часу које нико не сме.
Када предложиш школи да се уреди двориште.
Када станеш уз другарицу којој се сви смеју.
Када у анкети напишеш шта ти стварно недостаје.
Када се јавиш за волонтирање — не зато што мораш, већ зато што желиш.
Активизам није професија. Он је став.
То је она унутрашња одлука: „Не морам да чекам да неко други реши. Могу да почнем и ја.“
Ниједан град се није променио зато што су сви чекали. Променио се када је неко поставио прво питање, предложио прву идеју, окупио троје људи око нечега што је изгледало „мало“.
Управо зато су млади важни у локалној заједници.
Зато што нису оптерећени како је „увек било“.
Зато што не одустају лако.
Зато што могу да виде проблем тамо где су се сви већ навикли.
И зато што су довољно храбри да верују да може и другачије.
Ако и ти имаш идеју, предлог или само питање – не мисли да је премало. Сваки активизам почиње тако.
Малом реченицом.
Малим поступком.
Једним: „Хајде да пробамо.“
Пројекат: „Остаје ли свет (Параћин) на младима!?” спроводи: Уг Наша подршка
финансира: Министарство туризма и омладине Републике Србије
„Ставови изражени у овим публикацијама искључива су одговорност аутора и његових сарадника и не представљају званичан став Министарства туризма и омладине.”