У мањим срединама, све се брзо чује, али тешко мења. Свако свакога зна, или бар мисли да зна. Људи те памте из основне школе, повезују те са неким старим сликама, и неретко верују да те зато познају боље него што ти познајеш самог себе. У таквој атмосфери, када млади пожеле да нешто покрену, прво на шта наиђу нису подршка или питања о идеји, већ скепса – „ко си ти да нешто мењаш?“
Управо због тога многи одустану пре него што и почну. Ћуте, чекају да неко искуснији преузме иницијативу, надају се да ће се нешто променити „одозго“. А истина је – понекад се неће. Ако сви чекају, промене остају само у причама. Али ако се неко први усуди да делује – чак и скромно, чак и несигурно – ствари почињу да се крећу.
Тај први корак не мора бити ни велики ни савршен. Не мораш имати екипу, подршку институција или детаљан план. Понекад је довољна само идеја и спремност да се не остане по страни. Један предлог на школском већу, једна објава на друштвеним мрежама, једна добровољна акција могу покренути много више него што се у првом тренутку чини. Људи се ретко одмах придруже, али често посматрају. И када виде да неко има храбрости да нешто уради, добијају и сами мали подстицај да размотре шта они могу.
Можда нећеш добити аплауз. Можда те нико неће јавно похвалити. Али понекад је већ довољно што си показао да је могуће. Што си створио нешто што пре није постојало. Што си некоме дао идеју, пример или охрабрење – чак и ако то никада не сазнаш.
Зато, ако се питаш да ли баш ти треба да покренеш нешто, ако осећаш да недостаје садржаја, простора, иницијативе – немој чекати да неко други уради уместо тебе. Можда баш твој корак буде онај који ће повући још пет других. А онда све изгледа могуће.
Пројекат: „Остаје ли свет (Параћин) на младима!?” спроводи: Уг Наша подршка
финансира: Министарство туризма и омладине Републике Србије
„Ставови изражени у овим публикацијама искључива су одговорност аутора и његових сарадника и не представљају званичан став Министарства туризма и омладине.”