Можда ти звучи познато:
„Хтео сам да се прикључим једној иницијативи… али нисам знао коме да се јавим.“
„Имала сам идеју за радионицу, али ми је било глупо да је предложим.“
„Мислим да нико не би слушао шта млади имају да кажу.“
Овакве реченице чујемо често – и то не од оних које ништа не занима, већ управо од младих који желе нешто да покрену, али осећају да немају где, с ким и како.
Шта нас то онда заиста спречава?
🔹 Недостатак информација: Не знамо где да се укључимо.
🔹 Страх од осуде: Плашимо се шта ће други мислити.
🔹 Осећај немоћи: Верујемо да се ништа не може променити.
🔹 Непријатна искуства: Некада смо већ покушали – и наишли на зид.
🔹 Самоћа: Немамо подршку, ни друштво које би пошло с нама.
Све ово је разумљиво. И не значи да смо мање храбри. Само значи да нам треба више подршке, више сигурног простора, више поверења у то да нас неко слуша и разуме.
Неки од нас су одустали пре него што су почели, јер су стекли утисак да се мишљење младих не рачуна. Али стварност може да се промени. И мења се – онда када млади одлуче да нису ту само да посматрају, већ и да доприносе.
Не морамо сви да будемо вође, да држимо говоре, да организујемо догађаје. Активизам може бити и разговор. Идеја. Подршка. Примедба. Порука.
Можда баш твоја реченица некоме отвори врата. Можда нечија друга подржи твоју идеју. Можда се нека следећа генерација сети да је неко једном написао: „Не мораш да ћутиш.“
Зато запамти: препреке постоје – али не морамо пред њима да станемо.
Пројекат: „Остаје ли свет (Параћин) на младима!?” спроводи: Уг Наша подршка
финансира: Министарство туризма и омладине Републике Србије
„Ставови изражени у овим публикацијама искључива су одговорност аутора и његових сарадника и не представљају званичан став Министарства туризма и омладине.”